Kada su me pre nekog vremena kolege iz Verlab Instituta pozvale da napišem tekst za blog, prva pomisao je bila “nemam vremena”. No, pre nego što sam se (polu)automatski zahvalio na pozivu, privuklo mi je pažnju to što je blog namenjen mladima. Pomislio sam, eto prilike da mladima malo solim pamet . Pre nego što sam posegnuo za slanikom, shvatih da sa ćerkama često razgovaram o veštačkoj inteligenciji: kako napraviti algoritme koji neće biti pristrasni, koji neće koristiti privatne podatke i druge tehnološke teme (jedna ćerka radi doktorat u oblasti veštačke inteligencije, odnosno što bi na ovim našim prostorima rekli EjAj ), te kako će #EjAj zameniti mnoge profesije, uključujući i neke od lekarskih (druga ćerka studira medicinu). Sa sinom uglavnom vodim borbu oko toga ko će i kada pokositi travu, ali o tom nekom drugom prilikom . I tako, rekoh ja njima dvema, kad već imate stav (ne samo na temu #EjAj) i volite da polemišete, hajde da pišemo zajedno, pa “kom obojci, kom opanci” . Kroz njihove oči, ovaj tekst postaje pozornica za dijalog generacija, mesto gde se ukrštaju entuzijazam mladosti i iskustvo.
Napisali: Milica Krčo, Nataša Krčo, Srđan Krčo (uz malu pomoć #EjAj alata) u saradnji sa Verlab Institutom
Šta deca kažu?
Veštačka inteligencija kao najnovije otkriće u tehnologiji, uveliko je deo svakidašnjice i praćena je velikim uzbuđenjem i interesovanjem za sve mogućnosti njene primene. Sigurno je da će tek obeležiti budućnost sa svime sto pruža i da će unaprediti mnoge aspekte svakodnevnog života, tehnologije, putovanja, medicine.. Ali, gde treba povući granicu, da li postoji aspekt ljudskog života u kom ju je suvišno koristiti i gde nam naša “prirodna” inteligencija može mnogo više pomoći?
Kada pričamo o humanoj inteligenciji, prve asocijacije su nam obično računanje, programiranje i koliko nam je visok IQ. Ipak, iza brojke IQ-a stoji mnogo više – humana inteligencija podrazumeva i socijalni aspekt naših života, humor, umetnost, muziku, empatiju, jezike, snalaženje u nepoznatoj sredini… Samim time, Gemini možda može da napiše pesmu, priču, pa čak i roman, ali da li nam je to zaista neophodno? Pisanje i umetnost su mnogima način da iskažu sreću, ljubav, ali i da prevaziđu mnoge teške momente u životu. Emocije u pesmi povezuju slušaoce sa njom, čini ih autentičnim i zbog njih mnoge postaju evergreen. Bez ljudskog faktora, na Balaševićeve pesme o 90ima ljudima ne bi suzile oči, dok tinejdžeri ne bi mogli da nađu utehu posle raskida u pesmama Tejlor Svift. Posmatrajući svet književnosti, najbolje bi bilo da se osvrnemo na školovanje. Naime, časove srpskog najviše obeležava čitanje lektira, posle čega se u školi zajednički tumači šta je pisac hteo da kaže? Upravo kroz ovo tumačenje i razgovor učimo da razmišljamo, povezujemo i vodimo diskusiju koja može trajati u nedogled. Razlog tome je što se svako sa pričom povezuje na svoj način i stvara sopstvenu sliku u glavi, dok iza svega stoji autor dela čija je zamisao možda bila potpuno drugačija. Gemini bi nam sigurno mogao vrlo jasno odgovoriti na naše pitanje, ali bi time ugasio decenije uživanja u ljudskom stvaralaštvu i čar umetnosti.
Također, možemo se zapitati, da li umetnici žele da sistemi poput Midjourney, Dall-E i Gemini uče od njihovih originalnih dela? Da li uopšte imamo pravo da modele sposobne da generišu slike i romane treniramo pomoću postojećih umetničkih dela?
OpenAI su ove godine tužile poznate novine New York Times (NYT), jer su novinarski članci objavljeni u NYT korišćeni bez saglasnosti za treniranje Chat-GPT-a.
Pročitajte više ovdje
